IZBOR IZ KRITIKE…

» …Veliki izvođač koji je postigao kompletan trijumf…« (La Korunja, Španija)

»…talenat koji nastaje jednom u sto godina…« (Vjesnik, Zagreb)

»…njegov Brams je bio veličanstven…« (Pravda, Bratislava)

»…Kolundžijin talenat ujedinjuje striktnu muzikalnost sa virtuoznošću…« (Tagešpigel, Berlin)

»…neverovatna zrelost, neverovatna perfekcija i neverovatna intuicija…« (Smena, Bratislava)

»…virtuozni violinista…« (Arbajter Cajtung, Beč)

»…I konačno, jugoslovensko muzičko čudo, violinista Jovan Kolundžija, jedan od retkih…« (Vjesnik, Zagreb)

»…Nezaboravan…« (Politika ekspres, Beograd)

»…Kolundžija je violinista sjajnog elana i osećajnosti, sa zadivljujućom tehnikom i muzičkom linijom…« (El Universal, Meksiko Siti)

»…Kolundžija je svirao Tartinija sa uzbuđujućim osećajem…« (Njujork tajms)

»…Živ, elegantan i izuzetan, Jovan Kolundžija je osvojio parisku publiku u sali Gaveau prošle noći..« (Le Parizijen, Paris)

» genijalni ambasador jugoslovenske muzike…« (Sol de Mehiko, Meksiko Siti)

»…Nismo čuli Betovenovu duo sonatu izvedenu sa toliko poleta i razigranosti perfektno kontrolisanu dugo vremena…« (Stejtsmen, Nju Delhi)

» Njegovo izvođenje je bilo izvan svih okvira, i nema sumnje da je taj mladi tridesetčetvorogodišnji jugoslovenski violinista predodređen za spektakularnu karijeru u godinama koje dolaze.« (Njuz & kurijer, Čarlston, SAD)

»…Učinio je da se svi osjete, makar za izvjesno vreme dok još odjekuju umilni jecaji violine, na maleni korak bliže Bogu ili Vječnosti, što je u biti posve isto. I Umjetnosti, da, s velikim »u«. Umjetnosti koju je Kolundžija neštedimice prosipao i njome darivao mnogobrojnu publiku dupkom pune subotičke Katedrale svete Tereze Avilske. Slavni je glazbenik najzad, čak četiri puta izlazio da se pokloni pred, s razlogom, oduševljenu subotičku publiku. Četvrti puta je na scenu, pred oltar, ponio i violinu. I po tko zna koji puta u ovoj preljepoj i vreloj noći ranog kolovoza, anđeli su se sneno nasmiješili… « (R. G. Tili, Dnevni list Danas, 2003.)

» Neobično visoko-romantični stil interpretacije i lep izgled Slavenskog Roberta Redforda upotpunili su sliku savršenog umetnika. Kolundžija nas je vratio u »zlatno doba« stila romantičnog načina interpretacije« (Ričmond Tajms – Dispeč)

»…Izuzetna biografija ove večeri imala je potvrdu u onome što je maestrov profesor, veliki violinista Henrik Šering nazvao „srećnom kombinacijom srca i duha“… Odnos prema muzici je bio prisan, ali ozbiljan, virtuozan ali sadržajan, postavio je visoke standarde tzv. lakše muzike ne dospevajući do plačne sentimentalnosti i kiča, kako se to često sluša na koncertnim podijumima… » (Branka Radović, Politika, 2008)

» Njegova umetnost izvođaštva na violini predstavlja svojevrsnu misiju u našoj sredini, njegova harizmatska ličnost dovela je u koncertne sale mnoge slojeve publike i obožavalaca, a mnoge mlade privolela upravo ovom instrumentu. Otuda njegova umetnost predstavlja više od samog sviranja, izođaštva, više od jednog koncerta i jednog nastupa- predstavlja umetničku misiju… « (deo obrazloženja iz odluke komisije koja je maestru Kolundžiji dodelila Aprilsku nagradu grada Beograda za 2007. godinu)

» …Kolundžija je uzdržano, kako dolikuje i Betovenovoj muzici, a i njemu samom govorio jezikom i ljupkosti i elegancije, ali i intenzivne dramatike i uzvišene patetike „Vajao“ je sonatne oblike, ronda, varijacije, trodelne pesme, kontraste lapidarnih motiva i marševskih ritmova, pocrtavao sforcata, prepuštao se kanonskim imitacijama, i bezbrižnoj vedrini stavova. U četiri večeri Betovena i Kolundžije čuli smo stotine motiva, jednih lepših od drugih, kako izviru, prepliću se, poigravaju sa klavirom u prividnoj jednostavnosti i čistoti izraza – što je i najteže dostići… Svet Betovenovih violinskih sonata pravi je muzički mikrokosmos i u njega mogu da urone samo oni izuzetni umetnici, zreli, sadržajni, misaoni, osećajni. A upravo takav je i Jovan Kolundžija, violinist klasične jasnoće, a romantičarske emotivnosti, koji je tokom ovih večeri predstavio čitav unutrašnji svet „genija iz Bona“, od mladalački poletnih nadahnutih stranica do nota duboke filozofske narativnosti…Mnogo su propustili svi koji nisu posetili ove koncerte…« (Gordana Krajačić, Borba, 2008)

Izvođački podvig (Branka Radović, Politika 26. 12. 2008.)

»Tokom četiri koncertne večeri u Kolarčevoj sali, Jovan Kolundžija je izveo svih deset Betovenovih violinskih sonata, uz klavirsku saradnju pijanistkinja Natalije Mladenović i Nade Kolundžije.

U mnogo većim muzičkim sredinama, u Evropi i svetu, među mlađim i starijim violinistima, veoma retka je privilegija da publika prisustvuje višednevnim naporima u izvođenju celokupnih opusa najvećih stvaralaca. Poslednjih godina kao da se Betovenova muzika potisnula sa koncertnih programa jer mnogo zahteva, mnogo i pruža, ali publika očekuje samo vrhunske interpretacije. Umesto Betovenove muzike, često slušamo virtuozni potpuri repertoar čiji je jedini cilj da prikaže kako sve to brzo, bleštavo i pseudoumetnički može da se „zbriše”…

Jovan Kolundžija je međutim, umetnik sasvim drugog profila. Za 40 godina svoga izvođaštva, nije nikada forsirao svoju ličnost niti se služio pomagalima – žutom štampom ili lažnim vrednostima novoga doba. Nije postao profanisana medijska ličnost. Kolundžija je uporno radio, vežbao, a za ovaj decembarski maraton moralo se, sigurni smo u to, svirati i po osam i više sati dnevno – i to u dugom periodu. Želeći da učini ono što za svakog najvećeg umetnika predstavlja vrhunac karijere, načinio je podvig, a njegov izazov publika je oduševljeno prihvatila, toliko oduševljeno da nije mogla da sačeka krajeve sonata, već je aplaudirala između stavova, što odavno nismo čuli u Kolarčevoj sali.

Ne kritikujemo preterano pojavu, ako su to, kako nam se učinilo, nove generacije mlade publike koju je Jovan Kolundžija doveo, možda prvi put na koncert ozbiljne muzike. Neophodna edukacija doprinela bi njihovom potpunom integrisanju u ono što zovemo Kolundžijinom „misijom”. Ta misija počela je davno, ali je prvi izazov imala i ostvarila izvođenjem deset velikih violinskih koncerata u četiri večeri 1994. godine.

Vrhunska umetnost na vrhunskom, predivnom instrumentu plemenite izrade i divnog, mekanog zvuka, vajala je Betovenove manje i više poznate sonate, od opusa 12, preko 23, 30, 96, završavajući sa najpoznatijim i najčešće izvođenim, Prolećnom sonatom u Ef-duru op. 24 i Krojcerovom u A-duru op. 47.

Nenametljivom stavu, ozbiljnosti i dubokoj posvećenosti soliste, u potpunosti su odgovorile dve pijanistkinje koje su podelile težinu i radost izvođenja Betovenove muzike, ne zaboravljajući da su poznate violinske sonate, u stvari, sonate za klavir i violinu. Ubedljivi pijanizam Natalije Mladenović i nežnost i rafinman klavirskog zvuka Nade Kolundžije, obezbeđivali su više od potpore – umetnički dijalog, dopunu, produžetak emocija kojih je bilo veoma mnogo, posebno u laganim stavovima.

Jovan Kolundžija je sa koncentracijom, unutrašnjim mirom, veoma odmereno, potpuno usaglašeno, logično u formi i izrazu, ne tražeći ništa sem spokoja i uživanja, podsetio na starinske vrednosti muzike i na ona tumačenja Betovena koja nisu utemeljena u tehničkoj perfekciji, ali nisu manje vredna niti ubedljiva, dosežući do interpretacije nošene sopstvenom harizmom. «

Festival zvani Kolundžija (Dnevni list Politika, 24.12.2009)

„Njegov odnos prema interpretaciji podrazumeva poniranje u stilski karakter vremena u kome je delo nastalo, bez osavremenjivanja, bez preteranosti bilo koje vrste. Usredsređeno, muzikalno, u nekadašnjim tempima koja ne poznaju preterivanja u brzini. Ostvarujući karaktere koji su smireni i koncentrisani samo na muziku. Jovan Kolundžija vaja kontraste medju stavovima, unoseći u njih ležernost Mocartove epohe koja se na autentičan način razotkriva pred slušaocima… Publika koju je ovaj majstor na violini izgradio u periodu od više od 40 godina umetničke delatnosti zaslužuje poseban osvrt, jer medju njom ima mnogo mladih, veliki broj ljubitelja muzike, posebno violinu, i posebno baš Kolundžiju.“ (Branka Radović)

Duet za violinu i klavir (Dnevni list Politika, 14.12.2009)

„Tri sonate i jedna varijacija Volfganga Amadeusa Mocarta ostavile su publiku bez reči i dlanova pocrvenelih od aplauza. Utisak koji su ostavili na ljubitelje klasične muzike samo je potvrdio kritike znalaca. Za Kolundžiju kažu da poseduje kvalitete koji se ne mogu naučiti, da je dragulj među svetskim violinistima, siguran i vatren u izvođenju i jedan od neprevaziđenih u majstorstvu.“ (M. S.)

Gospar na podijumu (Dnevni list Politika, 12.12.2009)

„Ono što je ovog virtuoza uvek izdvajalo, to je bilo stvaranje institucije Kolundžija po strani od dnevne politike. Njegova slava je slava jednog sviranja i trajanja umetnosti. On svira na izuzetno plemenitoj violini Petrus Gvarnerijus iz 1754. godine iz Venecije, ali koliko god bile mekoća zvuka i nijanse koje se postižu prefinjene, nijedan instrument ne bi propevao bez majstorskih ruku.“ (Branka Radović)

„U događaje godine nezaobilazno ulazi još jedan naš muzički velikan: Jovan Kolundžija – fenomenalno izvođenje 15 Mocartovih sonata – „Bravisimo Maestro Mocart“! dodali bismo „Bravisimo, maestro Kolundžija!“ (Vinko Šale, Večernje novosti, 2010)

„Najbolje izvođenje Baha koje sam ikada čuo!“ (Antonio Vilardi, kompozitor, pijanista i direktor pozorišta Sent Mišel u Briselu, 2011)

„Od trenutka kada se pojavio na muzičkoj sceni, maestro Jovan Kolundžija očarao je publiku, kolege i kritičare jedinstvenom muzikalnošću, otmenom gospodstvenošću i neponovljivim šarmom. Za divljenje je podatak da je ostvario preko četiri hiljade koncerata, da je integralno interpretirao sonate Betovena i Bramsa, da je 2001. osnovao Centar lepih umetnosti Gvarnerijus, da je uvek davao podršku mladim umetnicima. Na poslednjem koncertu u Kolarčevoj zadužbini, nastupivši sa gudačima Svetog Đorđa, koji ove godine proslavljaju dvadesetogodišnji jubilej, on je upravo to dokazao: svirajući popularna dela Krajslera, Sen-Sansa, Sarasatea (a njih je najteže interpretirati, poznata su, deluju lako – a veoma su zahtevna) on je, prevazilazeći želju da pokaže virtuoznost iz numere u numeru, u dinamičkoj i emotivnoj iznijansiranosti i odličnoj komunikaciji sa orkestrom – nežno ispevavao i oduhovljavao muzičke fraze.“ (Gordana Krajačić, Književne novine, 2012)

„…Slušali smo Jovana Kolundžiju, velikog maestra iz Srbije koji poseduje sve nagrade koje se mogu osvojiti.. Zvuk koji maestro stvara na svom Gvarneriju je divan, sladak, krotak…U rukama velikog majstora Kolundžije, Gvarneri „napada“ kompozicije, a izvršenje je –majstorsko! …Kolundžija pokazuje virtuoznost na najvišem nivou: brzina i složenost, čist i jasan zvuk…Dugo nismo prisustvovali događaju koji je toliko uzburkao publiku.“ (Manuela Kortezi, Festival Emilija Romanja, Italija 2013)

„Jovan Kolundžija – umetnik za sva vremena! Mada držeći violinu izgleda kao da je rođen s njom on bi bio, čini mi se, umetnik i da svira u češalj – „jedinstveni dragulj“ kako ga je osetio Henrik Šering, diveći se njegovoj toplini zvuka i osećaju za stil. Šta god da svira – daje interpretaciji lični pečat! (Gordana Krajačić, Književne novine 2013)

„Kolundžija je smiren, gospodstven, posvećen violini. Skoro da ga definiše Bahova Čakona u de molu iz Partite br. 2 koju on, sam sa svojom violinom, upravo svira u nekom sopstvenom maniru, između intelektualnog i emotivnog, promišljenog i izražajnog – drugačije od svih violinista sveta.“ (Politika, 2013)